Deca gladi

Počela je praznična euforija. Gradovi su krcati sa blještećim reklamama i popustima, ljudi masovno se nabacaju na njih i hrle domovima sa poklonima i raznoraznim prazničnim dekoracijama. Prave se planovi ko će bolju i slasniju trpezu napraviti, ko će veću i raskošniju jelku imati, ko će više i raznovrsnije poklone dobiti. Nastaje prava praznična trka u ovom dobu godine. Ukrasne svetiljke su obavile ulične rasvete i bandere, vrhove zgrada obasjavaju blještave lampice, jelkice jarko-plave boje se migolje među drvećem. Izlozi vrište od igračaka poput Deda Mraza, irvasa i raznih stvarčica crveno-bele boje. Na televizijskim kanalima, kao po starom običaju, vrti se dobro poznata praznična reklama Koka Kole, a pored nje i druge reklame dizajnirane sa padajućim snegom i zlatnim kuglama. Na kioscima nanizali se novi tiraži časopisa sa poklonom za darivanje i novi tiraži recepata jela i kolača za prazničnu trpezu. Sve izgleda blještavo, srećno i radosno. Ali ovakva praznična idila zaslepi i propušta priliku da zastanemo i zapitamo se. Zašto da zastanemo? Dok vlada praznična euforija, sa druge strane su oni koji ne mogu priuštiti tu euforiju, već je samo sa setom posmatraju. Bolesni, bosi, bez krova nad glavom, poderani, gladni, žedni.. A naročito deca. Najveće pravo na praznike zaslužuju najpre deca, a pogotovo deca gladi. Deca gladi, napuštena, bosa, sa poderanom obućom i odećom, bez roditelja, bez toplog doma, bez hrane ili vode. Ta deca se hvataju u koštac sa životom i najveći uspeh im je da preguraju današnji dan. Ta deca vape za komadom hleba i čašom vode, za jednim krevetom i toplim ćebetom, za jednim zagrljajem i za prazničnim čestitkama u ponoć. Čeznu da makar na jedan dan budu kao obična i bezbrižna deca. Umesto da žurite u trci ko će veću i slasniju trpezu napraviti, podelite hranu i učinite sitim bar neko dete gladi. Umesto da hrlite za raznim poklonima, poklonite igračku i ćebe nekom detetu gladi. Umesto da žurno pograbite sve popuste i tiraže, zastanite, sigurno ste prošli pored deteta gladi, učinite ga srećnim i zagrlite ga. Nama malo njima znači mnogo, a vi ćete osetiti ispunjenost, jer ste nekoga učinili srećnim, makar za predstojeće praznike. 

Dah ljubavi

Ljubomorno čuvam svaki tvoj pogled u mojoj duši. Pogled satkan iz najlepših očiju boje lešnika. Svaki tvoj dodir prianja na koži žednoj nežnosti i lagano utiskuje tragove poput vajara koji oblikuje svoju najlepšu figuru. Stidljivo nam se prsti prepliću, iz kojih nastaje oaza sigurnosti i mira, pred čim se neprikosnoveno mogu pokloniti čitave vojske sveta. Naslućujem svaki tvoj pokret u najtamnijem kutku našeg svemira, prilaziš mi i čvrsto me prigrliš, čisto toliko da se ne izgubim u tmini života. Pojaviš se kao proleće usred zime, kao sunce usred kiše, kao voda usred pustinje. Kraj tebe iznova procvetam poput najlepšeg cveta u bašti. Iznova prstima dodirujem tvoje lice, da osetim svaku poru i svaku crtu, za ispunjenje svakog trena koji sam provela bez pogleda na tvoj lik. U zagrljaju naših duša skriva se božanstvena magija zvana ljubav. Vatromet u srcu niže veličanstvene note beskrajne melodije ljubavi. Krišom se ušuškam i legnem na tvojim grudima, jer tu je moj jedini jastuk najveće udobnosti. Tiho uplovim u puteve zvezdane noći i bezbrižnih snova, sve dok ne zazvoni budilnik i pokvari ovo putovanje. Bacam pogled na tvoje sanjive oči i pomislim “O Bože, hvala ti što si mi ga poslao”. Polako ustajem, razbarušene kose, pripremam se za novo jutro. Te tvoje sanjive oči se bude i na tvojim usnama se iskrao topli smešak, ugledavši moju smešnu punđu i cvetnu haljinu. Ustaješ i ti, veselo se spremamo i odvodiš me vani na doručak. Držeći se za ruke, hodamo ulicama grada i glasno se smejemo, dok nam povetarac miluje kosu. Sklanjamo se u jednu baštu restorana, pričamo o bezazlenim temama dok ne stigne doručak. Pogled iz bašte restorana se činio kao pogled iz najlepšeg restorana u Rimu, gde se šire mirisi raznih kulinarskih specijaliteta. Sve pored tebe je kao u najlepšoj bajci bez kraja. Graciozno, veličanstveno, božanstveno. Život bez tebe nema smisla, jer moj smisao se zove imenom tvojim.

Noćna melodrama

Tišinu maglovite noći prekinuše krupne vodene kapi koje su se otvorile iz debelih sivo-belih oblaka i drsko kvase asfalt. Po koja iskra prostruji hitro i lukavo iznad pogleda na tamu i pretvara se u galamdžiju, kao da šalje neke skrivene poruke sa nepoznatim značenjima.. Kišnom plesu se pridružuje i povetarac koji stidljivo mrsi lišće borova. Prigušena svetla bacaju svoje senke po mokrom asfaltu, dok se odvija vremenska melodrama i podseća na kakvu staru pozorišnu predstavu. Vreme ističe, kišni ples i galama se postepeno stišavaju i ulična svetla se gase. U susret zori, grad se polako budi i rose su prigrlile biljke, sve sluti na dobar i miran početak dana… 

Subjektivna ili objektivna moć?

Dan donosi nove susrete, pojave i situacije. Kolika je subjektivna moć u odnosu sa ljudima.. Kako reagovati na različita ponašanja i ispoljavanja.. Da li je tačna premisa „kako zračiš, tako i privlačiš“, kad svaka individua ima poglede, shvatanja i stavove svojstveni samo njoj? U stalnoj potrazi za ljudima sličnim nama, nailazimo na emocionalna ispoljavanja onih osoba koja nisu po našoj meri. Tu nastaje dilema kako postupiti, da li do kraja sprovoditi svoje principe, svoje vaspitanje i poštovanje prema svakoj osobi ili se ipak povući. Ili uzvratiti istom merom čak i ako se to protivi sopstvenoj prirodi. U navedenim predlozima, u mom slučaju se držim ovog prvog, sprovodim do kraja svoje stavove, ponašam se prema drugima onako kako bih volela da se drugi ponašaju prema meni. Čak u izrazitoj emocionalnosti koju posedujem, čak i kad zaboli nečija gruba reč, prek pogled, bahatost ili pogrešan postupak. S godinama se stiče veća emocionalna stabilnost, kada čovek prođe kroz dosta iskustva i kada stvari sagleda iz nekog drugog ugla. Jer možda treba sve preokrenuti i sagledati samo pozitivne strane svega toga. U ovom ludom vremenu, društvo je izgubilo dosta moralnih vrednosti. Preovlađuju interes, neodgovornost, žurba ka sticanju što većeg kapitala. Nastupaju ograničenje svesti i zaslepljenost materijalnim stvarima. Silovanje vremena, rutina svakodnevnog života, življenje od danas do sutra. Zbog svega toga ne treba dozvoliti da se utopimo u tu beizražajnu svakodnevnicu. Verujem da još uvek postoje prave vrednosti u životu. Da postoji hedonizam u stvarima koji mogu da nas ispune i učine srećnim. Verujem da lepa reč i gvozdena vrata otvara. U životu možemo da se odlučimo između dve opcije: da li da dozvolimo da nas utopi loša strana života ili da se opredelimo za pozitivan izbor koji je najbolji za nas. Da li ići linijom manjeg ili većeg otpora.. Svakako se treba odlučiti da drugu opciju, uprkos liniji većeg otpora. Teži je put, ali ako se dovoljno potrudimo i sledimo svoje snove, verujem da to nije tako teško ostvariti. Jer nijedan čovek ne može ostvariti harmoniju sa samim sobom ako nema u sebi iskrenu želju, veru, ispunjenost i sreću u srcu. Treba se boriti za ostvarivanje onoga u šta čvrsto verujemo, sanjamo i želimo. Svako od nas poseduje nešto u čemu je najbolji, u nečemu što ga razlikuje od drugog. Isto tako u odnosima sa ljudima. Ako naiđe prepreka, treba je prevladati, a ako druga strana ne želi da je prevlada, postoji neko ko će je vrlo rado preskočiti. Cilj je u ostvarivanju trajnih veza s ljudima koje zahtevaju trud, poštovanje i razumevanje. Jedan iskren prijateljski razgovor, kompliment, srdačnost, požrtvovanost mogu promeniti smer našeg života i doneti neke nove boje za koje nismo znali da postoje. Samo je potrebna osnova koja će se kasnije razgranati u drvo sigurnog uspeha. U siguran most koji povezuje i najudaljenija srca. 

Ćilim rasturenih misli

Sigurni koraci na pločniku ispisuju najlepše otiske. Iskreni osmesi ostavljaju u nečijoj duši vesele tragove. Neznani glas pun samopouzdanja prostire se kroz gradove. Kapi kiše o prozor tuku, stvaraju unutrašnju buku. Kroz mesečeve oči se naziru kapi radosti, koje obasjavaju puteve noći. U zalasku sunca, između dva horizonta, oseća se toplina zagrljaja između spojenog neba i mora. Sunce se skriva iza brda i gora. Dok uzburkani talasi ulivaju oazu mira u mislima. Poneki stihovi ređaju simfonije najtananijih zvukova prošarani nedokučivim nitima.