Slučajni prolaznik

Kapi mastila otkrivaju nedokučiv san,

otvara se kutija nežnih tajni kašmira,

umorni,biserni sjaj krasi jesenji dan,

a nostalgična melodija tamnog klavira

privlači poput mirisa limunove kore,

dok kišne suze sivih i teških oblaka

talože se na ivicama životne pore

u noćima punim budnih koraka.

Ušiven je na licu osmeh pun nade,

sakriven je lik u uspomeni ovog grada

koji mesečeve ponoćne sate krade,

a pogled čežnje traje i dalje i sada.

Slučajni prolaznik sa očima naivne boje

čeka da mu dušu ugrije dodir iskren i topli,

u okeanima nade niti sreće se kroje,

a strah od samoće tiho i lagano kopni.

Sreća

Sreća, šta je to i šta je čini?

Je li to let laste u daljini,

ili bezbroj nevidljivih osećaja..

Je li to u oku niz suznih treptaja..

Za mene, sreća je dečji nevini osmeh,

i kad pružamo od srca i iskreni smeh..

Kada u svom naručju ljuljuškaš bebu,

i tada sreća je večna i nema cenu..

Jutro osvane i dok se polako budiš,

i prve misli na one za koje se trudiš

padnu, i znaš da za njih vredi živeti..

Kada ti je srce puno i želiš poleteti,

videti nebeske visine, i ne štedeti

elan, snove, osmehe i svu ispunjenost..

Kad ljubav osećaš celom svojom snagom,

i pomisao na nekog, kad pojavi se sa tragom

svakim, i tada u sebi od radosti vrištimo..

Kada ostvari nam se želja i ideju smislimo

da nekog obradujemo sa pažnjom, milim gestom..

i kad preguraš nevolje pred životnim testom..

Kad čuješ nežne reči, koje ulivaju u duši mir,

i osetiš snagu prirode, i čuješ muziku i pir..

Perle

Zvuci violine bude usnula sećanja,
tragovi na kori hrasta kriju večna osećanja,
mramorno nebo nedokučivo poput nežne ruže
rastvara perle zvezdane čije niti traju sve duže..
Dok se polako sklapaju oči umorne i snene
beli anđeli se bude da bdiju nad tišinom lika,
njihova večita krila pružaju belinu niti iskrene
da mirnu noć okupaju bojama najlepših slika.

Subjektivna ili objektivna moć?

Dan donosi nove susrete, pojave i situacije. Kolika je subjektivna moć u odnosu sa ljudima.. Kako reagovati na različita ponašanja i ispoljavanja.. Da li je tačna premisa „kako zračiš, tako i privlačiš“, kad svaka individua ima poglede, shvatanja i stavove svojstveni samo njoj? U stalnoj potrazi za ljudima sličnim nama, nailazimo na emocionalna ispoljavanja onih osoba koja nisu po našoj meri. Tu nastaje dilema kako postupiti, da li do kraja sprovoditi svoje principe, svoje vaspitanje i poštovanje prema svakoj osobi ili se ipak povući. Ili uzvratiti istom merom čak i ako se to protivi sopstvenoj prirodi. U navedenim predlozima, u mom slučaju se držim ovog prvog, sprovodim do kraja svoje stavove, ponašam se prema drugima onako kako bih volela da se drugi ponašaju prema meni. Čak u izrazitoj emocionalnosti koju posedujem, čak i kad zaboli nečija gruba reč, prek pogled, bahatost ili pogrešan postupak. S godinama se stiče veća emocionalna stabilnost, kada čovek prođe kroz dosta iskustva i kada stvari sagleda iz nekog drugog ugla. Jer možda treba sve preokrenuti i sagledati samo pozitivne strane svega toga. U ovom ludom vremenu, društvo je izgubilo dosta moralnih vrednosti. Preovlađuju interes, neodgovornost, žurba ka sticanju što većeg kapitala. Nastupaju ograničenje svesti i zaslepljenost materijalnim stvarima. Silovanje vremena, rutina svakodnevnog života, življenje od danas do sutra. Zbog svega toga ne treba dozvoliti da se utopimo u tu beizražajnu svakodnevnicu. Verujem da još uvek postoje prave vrednosti u životu. Da postoji hedonizam u stvarima koji mogu da nas ispune i učine srećnim. Verujem da lepa reč i gvozdena vrata otvara. U životu možemo da se odlučimo između dve opcije: da li da dozvolimo da nas utopi loša strana života ili da se opredelimo za pozitivan izbor koji je najbolji za nas. Da li ići linijom manjeg ili većeg otpora.. Svakako se treba odlučiti da drugu opciju, uprkos liniji većeg otpora. Teži je put, ali ako se dovoljno potrudimo i sledimo svoje snove, verujem da to nije tako teško ostvariti. Jer nijedan čovek ne može ostvariti harmoniju sa samim sobom ako nema u sebi iskrenu želju, veru, ispunjenost i sreću u srcu. Treba se boriti za ostvarivanje onoga u šta čvrsto verujemo, sanjamo i želimo. Svako od nas poseduje nešto u čemu je najbolji, u nečemu što ga razlikuje od drugog. Isto tako u odnosima sa ljudima. Ako naiđe prepreka, treba je prevladati, a ako druga strana ne želi da je prevlada, postoji neko ko će je vrlo rado preskočiti. Cilj je u ostvarivanju trajnih veza s ljudima koje zahtevaju trud, poštovanje i razumevanje. Jedan iskren prijateljski razgovor, kompliment, srdačnost, požrtvovanost mogu promeniti smer našeg života i doneti neke nove boje za koje nismo znali da postoje. Samo je potrebna osnova koja će se kasnije razgranati u drvo sigurnog uspeha. U siguran most koji povezuje i najudaljenija srca. 

Ćilim rasturenih misli

Sigurni koraci na pločniku ispisuju najlepše otiske. Iskreni osmesi ostavljaju u nečijoj duši vesele tragove. Neznani glas pun samopouzdanja prostire se kroz gradove. Kapi kiše o prozor tuku, stvaraju unutrašnju buku. Kroz mesečeve oči se naziru kapi radosti, koje obasjavaju puteve noći. U zalasku sunca, između dva horizonta, oseća se toplina zagrljaja između spojenog neba i mora. Sunce se skriva iza brda i gora. Dok uzburkani talasi ulivaju oazu mira u mislima. Poneki stihovi ređaju simfonije najtananijih zvukova prošarani nedokučivim nitima.

#3

#2

#1

“Hteo sam da pokažem kako u vrlo različitim epohama postoji nepokretna konstanta. Sveprisutnost ljubavi i smrti.” Danilo Kiš

Jedan od poznatih citata Danila Kiša koji odlično opisuje život i može se reći da je moto kojem se uvek vraćam. Ljubav i smrt. Pozitivno i negativno osećanje. Ovde govorim o direktnom osećaju za ljubav i indirektnom osećaju za smrt. Direktne vibracije ljubavi razmenjujemo sa nama bliskim osobama, iskazujemo je prema stvarima i životinjama, pokazujemo kroz privrženost prema nečemu ili nekome. Ljubav je uzvišeno i plemenito stanje, koju svako od nas u sebi poseduje i koja je potrebna svakom od nas. S druge strane, smrt asocira na nešto negativno. Asocira na gubitak, kraj, tugu. Ako ste doživeli smrt nečije vama bliske osobe, osećali ste kao da vam se svet raspao, osećali ste se tako beznadežno i bili ste shrvani bolom koji nikako ne prolazi. A onda nastupa razdoblje kada vapite za podrškom, ljubavlju i pokušavate da se bar malo otrgnete od bola koji vas je snašao. Ne treba da bežite od bola koji vam se zadesio, treba da ga prihvatite i zavolite bol, jer tek tada će vremenom bol utihnuti. Ljubav je ta antagonistička sila koja pobeđuje smrt. Ljubav je večna i negira kraj života. To je recept za spas i umanjenje bola. Čak i kada više nema vama bliske osobe kraj vas, ljubavlju je održavate u vječnosti i kroz nju stvarate vječan život. Mnogo puta ste čuli čuvenu rečenicu “voljeni nikada ne umiru dok postojimo mi koji ih volimo”. Zato zavolite bol i širite ljubav, jer samo tako ćete otputovati u oazu mira i sreće.

Početak

Svaki početak u sebi krije nepoznata buduća otkrića. Sa početka sve deluje zamršeno i ne znate šta da očekujete ili ne znate da li će budućnost pokazati ispunjenje snova i zacrtanog cilja. Jedno je sigurno – početak je prvi životni korak ka nečemu. Početak postavlja nove bitke sa unutrašnjim i spoljašnjim svetom. Pokreće nove ideje, nove ciljeve, nove borbe.. Novorođenče ispušta svoj prvi početni jecaj i započinje putovanje zvanog život. Dete koje počinje učiti da hoda, hiljadu puta pada dok ne uspe zakoračiti sigurno u nastavak životnog puta. Đak prvak usvaja slova i brojeve koji ga pripreme za željeno obrazovanje. U prvom razredu srednje škole već se nižu izazovi u opredjeljenju životnog poziva i naposletku u planove za studije. Na početku studija sve već deluje ozbiljno i osećate se zbunjenim. Čini vam se daleko završna godina, mislite “eh, lako je onima na završnoj godini, brzo će dobiti diplomu”. Ali, nije im bilo lako. Iza sebe imaju neprospavane noći, ispili su večite šolje kafe uz knjige sa četvorocifrenim brojem stranica, proživljavali nervoze na svakom kolokvijumu i ispitu.. Sve se mora krenuti ispočetka i početak ne obećava uvek lagan put, ali obećava uspeh. Obećava mir i spokoj i najveću sreću kad ostvarite željeno i zacrtano. Početak će ispuniti obećanje na kraju samo ako uložite napor, trud, upornost, a najvažnije od svega – verujte u sebe! Jer vi to možete i zaslužujete. 🙂 Čak i kad pomislite “ma ne mogu, ovo je preteško za mene”. I te kako možete. U vama se krije čitav svemir mogućnosti koje se nisu ispoljile i koje još niste iznjedrili iz vašeg bića. Početak može biti težak, ali vredeće sve kada na kraju sa raširenim osmehom na licu kažete: Uspeo/la sam! 🙂

Mesec ljubavi

Dve duše upletene u neraskidiv čvor,

dva srca se zaklela na večni dogovor,

od tog trenutka život više nije bio isti,

na svaki dodir postajali su ljubavni hedonisti,

vreme je za njih misaona imenica

i više nije bilo mesta za nekoliko zamenica,

sklopivši se u skrovište zvano ljubav,

njihov sjaj u očima je poput dijamanta blještav.

Tada ih je zarobila besmrtna večnost,

njihove svetove sudarila je apokaliptičnost

i iz nje se rodio novi svet samo njima znan,

za sve druge njihov jezik ljubavi je stran,

cvrkutali su najtajanstveniji muzički hor,

a njihovi pogledi  otvarali su njihove duše prozor..

 

Suze

I najjači i najsnažniji zaplaču,

kada se u njima muke rastaču,

na licima im navire izdisaj snage,

krik se čuje iz njihove duše blage.

I najsrećniji i najvoljeniji zaplaču,

darove sa guštom dele uličnom sviraču,

kada u njihovom srcu radost kipi,

rumenilo obraze jarko nakiti.

I kod jednih i kod drugih suze su tu,

isplivaju iz svojih tajnih odaja bol svu,

prelivaju iz osmeha sreću beskrajnu,

postepeno stišavajući notu jecajnu,

naposletku stupa na scenu bistrina uma,

novi vidici naviru na vratima razuma,

srce uplovljava u novu luku mira,

dušom tiho struji i pesma nade svira

 

Čarolija zime

Pahulja po pahulja lice nežno miluje,

povetarac nesvesno kosu dodiruje,

tek sveže skuvana topla čokolada dimi,

u kaminu dogoreva sve u inat zimi,

toplina doma rasplamsava tihe misli,

tonovi tužne životne simfonije su suvisli,

dok u ovom trenutku zimska idila obitava

i sneg tragove na putevima ucrtava.

Belina pejzaža izaziva beskraj spokoja,

borovi nižu u plesu svoje grane bez broja,

jedan Sneško Belić se na kraju ulice smeje,

zimski zagrljaj u dvoje srce potpuno greje,

dok ispod nule osećaj za obraze štipa,

neko iz oblaka praznične želje sipa,

po koja grudva sve budi iz zimskog sna,

iz ovih trenutaka rađa se priča čudesna.

 

 

Deca gladi

Počela je praznična euforija. Gradovi su krcati sa blještećim reklamama i popustima, ljudi masovno se nabacaju na njih i hrle domovima sa poklonima i raznoraznim prazničnim dekoracijama. Prave se planovi ko će bolju i slasniju trpezu napraviti, ko će veću i raskošniju jelku imati, ko će više i raznovrsnije poklone dobiti. Nastaje prava praznična trka u ovom dobu godine. Ukrasne svetiljke su obavile ulične rasvete i bandere, vrhove zgrada obasjavaju blještave lampice, jelkice jarko-plave boje se migolje među drvećem. Izlozi vrište od igračaka poput Deda Mraza, irvasa i raznih stvarčica crveno-bele boje. Na televizijskim kanalima, kao po starom običaju, vrti se dobro poznata praznična reklama Koka Kole, a pored nje i druge reklame dizajnirane sa padajućim snegom i zlatnim kuglama. Na kioscima nanizali se novi tiraži časopisa sa poklonom za darivanje i novi tiraži recepata jela i kolača za prazničnu trpezu. Sve izgleda blještavo, srećno i radosno. Ali ovakva praznična idila zaslepi i propušta priliku da zastanemo i zapitamo se. Zašto da zastanemo? Dok vlada praznična euforija, sa druge strane su oni koji ne mogu priuštiti tu euforiju, već je samo sa setom posmatraju. Bolesni, bosi, bez krova nad glavom, poderani, gladni, žedni.. A naročito deca. Najveće pravo na praznike zaslužuju najpre deca, a pogotovo deca gladi. Deca gladi, napuštena, bosa, sa poderanom obućom i odećom, bez roditelja, bez toplog doma, bez hrane ili vode. Ta deca se hvataju u koštac sa životom i najveći uspeh im je da preguraju današnji dan. Ta deca vape za komadom hleba i čašom vode, za jednim krevetom i toplim ćebetom, za jednim zagrljajem i za prazničnim čestitkama u ponoć. Čeznu da makar na jedan dan budu kao obična i bezbrižna deca. Umesto da žurite u trci ko će veću i slasniju trpezu napraviti, podelite hranu i učinite sitim bar neko dete gladi. Umesto da hrlite za raznim poklonima, poklonite igračku i ćebe nekom detetu gladi. Umesto da žurno pograbite sve popuste i tiraže, zastanite, sigurno ste prošli pored deteta gladi, učinite ga srećnim i zagrlite ga. Nama malo njima znači mnogo, a vi ćete osetiti ispunjenost, jer ste nekoga učinili srećnim, makar za predstojeće praznike. 

Dah ljubavi

Ljubomorno čuvam svaki tvoj pogled u mojoj duši. Pogled satkan iz najlepših očiju boje lešnika. Svaki tvoj dodir prianja na koži žednoj nežnosti i lagano utiskuje tragove poput vajara koji oblikuje svoju najlepšu figuru. Stidljivo nam se prsti prepliću, iz kojih nastaje oaza sigurnosti i mira, pred čim se neprikosnoveno mogu pokloniti čitave vojske sveta. Naslućujem svaki tvoj pokret u najtamnijem kutku našeg svemira, prilaziš mi i čvrsto me prigrliš, čisto toliko da se ne izgubim u tmini života. Pojaviš se kao proleće usred zime, kao sunce usred kiše, kao voda usred pustinje. Kraj tebe iznova procvetam poput najlepšeg cveta u bašti. Iznova prstima dodirujem tvoje lice, da osetim svaku poru i svaku crtu, za ispunjenje svakog trena koji sam provela bez pogleda na tvoj lik. U zagrljaju naših duša skriva se božanstvena magija zvana ljubav. Vatromet u srcu niže veličanstvene note beskrajne melodije ljubavi. Krišom se ušuškam i legnem na tvojim grudima, jer tu je moj jedini jastuk najveće udobnosti. Tiho uplovim u puteve zvezdane noći i bezbrižnih snova, sve dok ne zazvoni budilnik i pokvari ovo putovanje. Bacam pogled na tvoje sanjive oči i pomislim “O Bože, hvala ti što si mi ga poslao”. Polako ustajem, razbarušene kose, pripremam se za novo jutro. Te tvoje sanjive oči se bude i na tvojim usnama se iskrao topli smešak, ugledavši moju smešnu punđu i cvetnu haljinu. Ustaješ i ti, veselo se spremamo i odvodiš me vani na doručak. Držeći se za ruke, hodamo ulicama grada i glasno se smejemo, dok nam povetarac miluje kosu. Sklanjamo se u jednu baštu restorana, pričamo o bezazlenim temama dok ne stigne doručak. Pogled iz bašte restorana se činio kao pogled iz najlepšeg restorana u Rimu, gde se šire mirisi raznih kulinarskih specijaliteta. Sve pored tebe je kao u najlepšoj bajci bez kraja. Graciozno, veličanstveno, božanstveno. Život bez tebe nema smisla, jer moj smisao se zove imenom tvojim.